Црта

НАЦИОНАЛНА РЕВИЈА „СРБИЈА” И ЊЕНА НЕОРЕЗАНА КРОШЊА
Кота 100
Примењујући своју формулу „magazine book”, за седамнаест година направили смо преко 32.000 магазинских страница, објавили око 20.000 фотографија, прешли више од два милиона километара. Са нашег стабла разгранала се продукција репрезентативних издања о српским земљама, телевизијска емисија „Од злата јабука”, апликација-водич „Упознајте Србију”. Наша издања стигла су и до врло необичних библиотека, попут оне која припада Владимиру Путину или Бобу Дилану. Принципи су нам исти као на почетку, али ми нисмо. Узрелили смо

Није господствено ни васпитано таламбасати о себи. О коме год да причаш, чега год да се такнеш, ти да си свој главни и заправо једини јунак. То није одлика мајстора, него поремећај личности, дијагноза. Али сада, успињући се на Коту 100 – а на Коти 104 издата је наредба за пробој Солунског фронта – неке смо црте морали подвући. Извести неке бројке (које често зачуде и нас саме). Сетити се неких људи и путева.
„... Свесна свега и насмешена упркос свему, Национална ревија браниће нас тамо где је најтеже: у нашим сопственим очима, пред нама самима, од нас самих. Предочаваће нам непобитне доказе да живимо у лепој и важној земљи, нама најважнијој на свету. Учиће да поново препознајемо оно позитивно, добро и лепо у својим животима и свом окружењу. Помагаће нам да повратимо ’самопоштовање, које је основ сваког ваљаног самопоуздања’. Неће продавати ни таму ни ушећерену водицу. Гледаће љубавним, али реалним очима. Биће ведра али не лакомислена, озбиљна али не тешка, питка али компетентна. Обраћаће се свим генерацијама и свим друштвеним слојевима. Представљаће једну Србију, целу, толику колика је, велику или малу, како коме. Неће делити Србију на прву и другу, урбану и руралну, модерну и традиционалну, младу и стару, десну и леву, националну и мондијалистичку, на Србију ’Гуче’ и Србију ’Егзита’. Биће то ревија једне, обичне, лепе, наше, нормалне Србије. (...) Свуда око нас кича, агресивности, похлепе, неукуса, деструкције, глупе таштине, негативности – има много, има више. И баналне импровизације, живота на фору. Али, зато су отменост, смиреност, истанчан укус, конструктивност и позитивност, иако их је мање, много плодотворнији и убедљивији. (...) ’Ако је човек господин, онда довољно зна. Ако није господин, онда је све што зна лоше по њега.’”
Тако смо писали на почетку, у једном од  два своја програмска уводника (број 2, 2007). И данас су то наши принципи. Али верујемо да смо сви, од првог до последњег, бољи но што смо тада били. И у врлини и у вештини.

БРОЈКЕ И РАЗГРАНАВАЊА

За ових седамнаест година, колико постоји Национална ревија, направили смо преко 32.000 магазинских страница на пет језика (српски, енглески, руски, немачки, кинески). Објавили смо око 20.000 фотографија. У четвороточкашима, не рачунајући друга превозна средства, прешли смо више од два милиона километара. Израбили смо три „октавије”, две „супербе”, једног „пежоа”, једну „фабију”, два „дастера”, по једног „нисана”, „аудија”, „голфа” и „кедија”.
Понекад нас је, кажу, тешко наћи у Неготину или Сјеници, али стигли смо да своју формулу magazinebook проверимо на сајмовима књига у Франкфурту, Лајпцигу, Москви, Пекингу, Бањалуци, Новом Саду, Херцег-Новом, Нишу, Београду.
„Не мењају се само предели у оку путника. Мења се сам путник.”
Из Националне ревије „Србија” разгранало се више подухвата и делатности који данас живе своје животе, делећи са нама исти дух, вредности, осниваче и прве уреднике. Делећи са нама нас.
У издаваштву смо специјализовани за монографска издања о српским земљама, о њиховој култури и геопоетици, баштини и симболима, сваковрсним посвећеницима. Та издања и њихови сажеци изашли су досад на десет језика: српски, руски, енглески, француски, немачки, италијански, шпански, грчки, турски и кинески. Од Србије под капом небеском и Геопоетичког албума, преко Срба светитеља и Српских владара од IX до XX века, па до „романа о градовима”: Пирот, Зајечар, Беочин, Ириг, Рума, Врњачка Бања, Шабац, Београд... Те књиге, та Србија, стигле су у библиотеке Владимира Путина и Си Ђинпинга, Ангеле Меркел и Џоа Бајдена, руског патријарха Алексеја Другог и Умберта Ека, Боба Дилана и Луиса Фига... На њиховим језицима. Има тих књига по свету од Ванкувера до Перта и Мелбурна.
У телевизијској и филмској продукцији наш заштитни знак је емисија Од злата јабука, телевизијско издање Националне ревије које се емитује на РТС-у. Од почетка ту емисију прави Небојша Петровић, са малом екипом у којој су бивали или јесу Слађана Новаковић, Драган Боснић, Влада Арсић...
Управо је у узрастању апликација Meet Serbia (Упознајте Србију), још једна грана са стабла Националне ревије. „Ваш поуздани водич и креативни сапутник. Руте, локације, информације, препоруке, подсетник.”
Скоро три године правили смо, у Бањалуци и Београду, и Националну ревију „Српска” на два језика. Помажући другима, (пре)устројили смо и више регионалних, епархијских и других листова (Бока, Свевиђе...). Као послушање, направили смо и више издања годишњака Црква, док га је уређивао прота Саво Јовић.

РАСЕЈАНИ СМО, АЛИ НИЧЕМО

Све су то, и симболички и дословно, и трудом и чудом, плодови Националне ревије „Србија”. Ако окренете четврту страну, тамо где је импресум, видећете и  чији плодови тачно. Да се не прсимо и овде.
Али, авај, нису сви тамо. Нису више међу нама многи наши сарадници и пријатељи пројекта, у најдубљем смислу пријатељи. Поменимо их овде, као што их помињемо тамо где за њих пуцкетају воштанице: Зоран Богавац, Драган Недељковић, Милован Витезовић, Александар Јовановић, Момо Капор, Радослав Братић, Милорад Павић, Рајко Ного, Нађа Тешић, Миодраг Павловић, Никола Мирков, Зоран Плавшић, Жељко Синобад, Милинко Стефановић, Живота Ћирић, Новица Гушић, Тања Булатовић, Славко Јовић, Матија Коковић, Милорад Ћириловић, Тијана Јовановић. Мир им и памјат. Редакција и издавачки савет двоструко су нам већи тамо него овде.
Међу ауторима и сарадницима Националне ревије, у једном доиста српском подухвату, има по крви и држављанству Срба, Руса, Швајцараца, Француза, Италијана, Горанаца, Хрвата, Јермена, Буњеваца, словенских муслимана... Да ли сте икада приметили да ми, „окорели националисти”, имамо неки проблем са тим? Или они са нама? Ако јесте, јавите нам. Ако ћутите, шта вам то говори?
Долазили су код нас многи, пекли знање и занат, па их после животни путеви одвели даље. Често нам поверавају, кад се јаве, да су остали „трајно обележени искуством у Националној ревији”. Од наше деце и старијих сарадника данас имамо једног конзула, једног директора позоришта, уредника најчитанијег портала у Србији, главног уредника најутицајнијег недељника, руководиоца истраживања на једном од најважнијих археолошких налазишта на Балкану, добитника најугледније књижевне награде у земљи, добитника најважније фотографске награде у Европи, добитника светске награде за дизајн, више професора универзитета, пет доктора наука...
„Расејани јесмо, али ничемо.”
Мирно можемо написати, без пригодне патетике и свечарског претеривања, да су се међу овим корицама нашли истински врхови културе, не само српске. И не просто најпопуларнији, најуспешнији на тржишту, него заиста најбољи. Од Руса, на пример, Михалков, Водолазкин, Приљепин. Од западњака, ето, Хандке и Пинтер.

БИЛО, ПА ПРОШЛО

Имали смо и нека друкчија постигнућа, чудна.
Рецимо, познатог писца београдског дна, који чезне да буде српски Буковски, натерали смо да пише бајке. Чедне и лепе, старосрпске. Једног од најсамољубивијих људи у српским медијима, опседнутог собом и својим фотографијама у новинама, натерали смо да пише о другима. Једног од највећих српских прозаиста XX века натерали смо да нам напише песму. Није мало постигнуће, шалимо се понекад, ни то што нас је својевремено градоначелник Пирота частио ручком.
Године 2021, опраштајући се од Жељка Синобада, наш уредник Бранислав Матић написао је реченице које се заправо односе на свакога од нас:
„Сва чаролија овог проклетог посла ’прављења новина’ остала је записана на његовој кожи као на пергаменту. Сва страст и лудило, сва вера и разочарања, живот на фору и бескрајна посвећеност, дечачка чедност и боемска распусност, безусловна усправност споља и велика унутарња рањивост.
... Није он радио за новине него их је живео. Није просто фотографисао него ловио просијавања оног истинског живота, непатвореног и пресног, неушећереног, сва његова лица. Захватао са дна каце, из средишта маргине. Није то био занат него филозофија. Документујући такав живот, прибирао је своје доказе да Бог постоји. Оповргавајући рачунице, предочавао нам да је поетика начин опстајања. И он је, насмешен, својом крвљу хранио ту драгу неман звану новине. Кад је она лепа и сита, и он је био испуњен и миран, верујући да улаже у нешто веће од себе. А сутра? Сутра се већ ради нови број, неман је опет гладна.
Као и сви претекли из старе школе, имао је несрећу да гледа како зли волшебници упропашћују новине, кафане и читаоце. Криза смисла претварала се у бесмисао кризе. Осмех се повлачио, туга је насељавала његово лице. Туга дубока, небеска. То око нас више се није могло гледати.
Није он похлепно трошио живот, мирно је пустио да живот потроши њега.
Да се разумемо: није ствар у објективу. Однео је цео наш свет у својим плавим очима. Срећом, знаће се ’да је и он био ту, и прошао’. Смрти ионако нема, има сеоба. Срешћемо се ми још, мајсторе.”
Пре или касније, дође то сутра кад више нема новог броја. И кад схватамо да смо та неман били ми.
Кад ово издање буде пред вама, ми ћемо бити на Коти 100. Одатле се види далеко, и испред и иза. Ако ништа друго, нико неће моћи да каже да није знао шта наставља или шта гаси.

***

Сапутници
У овом свечаном и помало тужном часу, не заборављамо никога од оних што су нас подржавали свих ових година. Способни привредници, људи у неким министарствима који су одмењивали државу, библиотекари, градоначелници, свештеници, официри, учитељи, песници... Не помињемо имена, јер не можемо поменути све. У разним раздобљима ове мале историје, са нама су бивали самосвесни људи из министарстава и сектора културе, информисања, туризма, енергетике, борачких и социјалних питања, омладине и спорта, као и из више градова и општина. Затим МТС, ЕПС, ПТТ, РТС, РТВ, ТОС, ТОБ, ТЕНТ, „Колубара”... Високе школе Хотелијерска, Туристичка, Пословна, Универзитет „Сингидунум”, Студентска одмаралишта „Београд”... Па „Косово-Обилић”, „Ласта”, „НС семе”, „Триглав”, ДДОР, „Дунав осигурање”... А од почетка су са нама, и имају посебно место у овом подухвату, „Меркур” из Врњачке Бање и штампарија „Портал”.